»U Karpatskim oblastima koje su do Prvog svetskog rata pripadale Ugarskoj u sastavu Austro-Ugarske imperije živeli su stanovnici slovenskog porekla poznati pod imenom »Ugro-Rusini« (Madjarski Rusini, Rusini nastanjeni u Madjarskoj). U pretežnoj većini pripadali su Vizantijskom obredu Katoličke crkve.

»Pošto su živeli pod vlašću Austro-Ugarske imperije sve do njenog raspada nisu mogli da ostvare težnju za oslobodjenjem i osnivanjem vlade po sopstvenom izboru.

»Pošto su njihove težnje bile poznate američkim Rusinima, u nastojanju da oim pomognu, oni su osnovali Nacionalni savet Ugro-Rusina 23. jula 1918., na čelu sa Gregori Žatkovičem, pravnikom iz Pitsburga, Pensilvanija, koji je kao njihov predstavnik 21, oktobra 1918. imao susret sa predsednikom Woodrow Wilsonom. Na konferenciji održanoj posle ovog susreta, predsednik Wilson je saopštio da priznaje Rusine u Madjarskoj kao poseban nacionalni subjekt pod stranom dominacijom, i kao takvima priznao im pravo na samoopredeljenje.

»Posle toga, 23. oktobra 1918. u Holu nezavisnosti u Filadelfiji, Pensilvanija predstavnici dvanaest naroda Srednje-evropskog regiona (Čeho-Slovaka, Poljaka, Južnih Slavena, Ukrajinaca, Madjarskih Rusina, Litvanaca, Rumuna, neslobodnih Italijana i Grka, Albanaca, Cionista i Jermena) potpisali su »Deklaraciju o nezavisnosti naroda Srednje Evrope«.

»Da bi predložili najbolje rešenje, Američki Rusini su održali plebiscit o tome kakav će oblik vlade preporučiti svojoj evropskoj sabraći. Na tom referendumu, preovladavajuća većina (67%) se izjasnila u prilog njihove unije sa Čehoslovačkom na federativnoj osnovi. Sa ovim stavom su Žatkovič i Julijan G. Gardoš, predsednik američkog veća Madjarskih Rusina na mirovnoj konferenciji u Parizu upoznali predsednika moćnog komiteta petorice Andre Tardijea, koji ih je uverio da će Savezničke sile podržati ovakvo rešenje, ako to zatraže Rusini iz bivše Ugarske imperije. Na to su Žatkovič i Gardoš obišli krajeve nastanjene Rusinima i obavestili ih o ovome.

»Tako je došlo do toga da Centralno nacionalno veće Rusina u Užhorodu 8. maja 1919. jednoglasno prihvati predlog da se Madjarski Rusini na federativnoj osnovi ujedine sa Čehoslovačkom, na što je 7. avgusta 1919. Čehoslovačka vlada, na predlog predsednika Masarika osnovala »Direktorijum« od pet članova, na čelu sa Žatkovičem sa ovlašćenjem da pripreme realizaciju ovog rešenja, što je potvrdjeno i Sporazumom potpisanim izmedju velikih saveznički sila i Čehoslovačke na mirovnoj konferenciji u Parizu, 10. septembra 1919. (Sporazum u Saint Germain-en-Laye, Sen-žermenski sporazum).

»Na osnovu ovog Sporazuma, Čehoslovačka je preduzela potrebne korake radi osnivanja Rusinske autonomne teritorije na južnim obroncima Karpatskih visoravni, sa obavezom da stanovništvu na toj teritoriji da najširu moguću samoupravu u okvoru jedinstvene Čehoslovačke države.

»Direktorijum je raspušten 2. marta 1920., a svi njegovi članovi su podneli ostavke, nakon čega je 26. aprila 1920. predsednik Masarik imenovao Grigorija Žatkoviča za prvog guvernera Sub-karpatske Rutenije. Žatkovič je, medjutim, podneo ostavku 17. aprila 1921., nezadovoljan sporošću i oklevanjem čehoslovačke vlade da u ispunjavanju obaveza preuzetih Sen-Žermenskim ugovorom o autonomnim pravima Rutenije. Čehoslovačka vlada je za njegovog naslednika imenovala Antona Beskida, zatim Konstantina Hrabara, koji su u sve težim unutrašnjim i medjunarodnim okolnostima nastavili sa realizacijom ugovornih obaveza sve do Minhenskog sporazuma, odnosno razbijanja Čehoslovačke i okupacije Sub-karpatskih oblasti od strane Hortijeve Madjarske.

»Posle okončanja Drugog svetskog rata, naime 29. juna 1945., Čehoslovačka vlada je suprotno medjunarodnom pravu i kršeći odredbe Sen-Žermenskog sporazuma, uprkos brojnim protestima ustupila Sub-Karpatsku Ruteniju Sovjetskom Savezu. Ovaj ilegalan čin je od strane Američkog State Departmenta u pismu od 4. novembra 1960., upućenom Stefanu M. Tkaču, predsedniku Nacionalnog veća Rusina u Americi propraćen sledećim rečima: «Čehoslovačka i Sovjetski Savez su 29. juna 1945. potpisali sporazum kojim je potvrdjeno pripajanje Sub-Karpatske Rutenije Ukrajinskoj Sovjetskoj Republici. Američka vlada nije učesnica u ovom sporazumu«.

»Napomena/na dokumentu/: Zvanični naziv ove male zemlje, naznačen od navedenog Direktorijuma je Potkarpatska Rus* (Sub-Karpatska Rutenija, Sub-Carpathian Ruthenia), a u skraćenoj formi Karpatska Rus*. Nezvanično je često korišćen naziv Rutenija. Rusinija, Karpatska Rusija«.

U produženju originalnog teksta:

(potpisanog u Saint Germain-en-Laye, 10. septembra 1919.)

»Poglavlje 2.

»Član 10. Čehoslovačka se obavezuje da južno od Karpata u granicama utvrdjenim od velikih savezničkih sila obrazuje autonomnu samoupravnu oblast Ruteniju u okviru celovite Čehoslovačke države.

»Član 11. Rusinska teritorija južno od Karpata imaće svoj parlament, sa zakonodavnim pravima u oblasti korišćenja jezika, obrazovanja, verskim pitanjima, lokalnoj administraciji i drugim nadležnostima koje im poveri Čehoslovačka vlada.

Guvernera Rusinske oblasti imenovaće predsednik Čehoslovačke Republike, a on će biti odgovoran parlamentu Rusinske oblasti.

»Član 12. Čehoslovačka vlada je saglasna da zvaničnici na teritoriji Ruteniji budu što je moguće više birani od strane stanovnika ove oblasti.

»Član 13. Čehoslovačka garantuje Rusinskoj oblasti ravnopravnu zastupljenost u zakonodavnoj skupštini Čehoslovečke Republike. Predstavnici birani u skladu sa ustavom Čehoslovačke Republike u čehoslovačkom parlamentu neće imati pravo glasa u zakonodavnoj sferi kakvo imaju predstavnici izabrani od strane parlamenta Rusinske oblasti.«

II.

»Američki planovi iz vremena Drugog svetskog rata,

»PROBLEM SUBKARPATSKE RUTENIJE: ALTERNATIVNA REŠENJA

Dokument 11, T 388 od 16-oktobra 1943.)

»1. PRISAJEDINJENJE SUBKARPATSKE RUTENIJE ČEHOSLOVAČKOJ

»Imajući u vidu progresivna dostignuća u Subkarpatskoj Ruteniji u Čehoslovačkoj, ponovno prisajedinjenje Čehoslovačkoj bi možda bilo najbolje rešenje za problem Subkarpatske Rutenije. Argumenti u prilog i uslovi za ovo rešenje su u osnovi isti kakvi su bili i 1919. godine. Jednostavnim prisajedinjenjem, medjutim, problem se možda ne bi rešio, jer bi to moglo da otvori vrata novom revizionizmu od strane Madjarske, ili možda i od strane Sovjetskog Saveza. Očekivanim razvitkom autentičnog ukrajinskog nacionalnog pokreta, ovo rešenje bi moglo da otvori i neke nove aspekte ovog problema.

»Obnavljanje ovog rešenja traži Čehoslovačka vlada u egzilu u Londonu, koja odbija da prizna kako odluke Minhena, tako i Bečkog sporazuma i legitimnost okupacije Rutenije od strane (Hortijeve) Madjarske. Sovjetski Savez je u leto 1942. potvrdio saglasnost o obnavljanju Čehoslovačkih granica u stanje pred-Minhena, što je Čehoslovačka vlada protumačila i kao saglasnost da se Subkarpatska Rutenija vrati u čehoslovačke granice. Britanska i Američka vlada takodje nisu priznale okupaciju Subkarpatske Rutenije od strane Madjarske, ali se one nisu obavezale na obnavljanje bilo kojih specifičnih granica.

»Prisajedinjenje Subkarpatske Rutenije Čehoslovačkoj moglo bi biti ostvareno uz minimalne promene granica u korist Madjarske, posebno u jugozapadnoj Ruteniji. Vraćanje Madjarske na graničnu liniju iz 1938. godine, značuilo bi ustupanje Madjarskoj oko 612 kvadratnih milja teritorije i stanovništa od oko 172.000 (1930), medju kojima ima približno 36.700 (21%) Rusina, 86.600 (50%) Madjara, 25.800 (16%) Jevreja, 17.200 (10%) Čehoslovaka i 4.900 (2,8%) Nemaca. Bajveća koncentracija Madjara se nalazi u oblasti Berehovo (Bereg) sa 45.277 Madjara od ukupno 63.143 stanovnika (1930). Najveću teškoću i minimalnoj promeni granica, medjutim, predstavlja to što bi onemogućilo komunikacije izmedju Užhoroda, Mukačeva i Husta u Subkarpatskoj Ruteniji i centralnog dela Čehoslovačke. To bi, takodje od Subkarpatske Rutenije uzelo deo najplodnije zemlje u dolini Tise.

»Prisajedinjenje Subkarpatske Rutenije Madjarskoj značilo bi prepuštanje više od 430.000 Rusina i oko 35.000 Čeha i Slovaka Madjarskoj, radi »oslobadjanja« 115.000 Madjara. U prilog takvom rešenju, pored pozivanja na princip ujedinjenja madjarskog stanovništva sa matičnom Madjarskom, koristi se i argument da bi to bilo ekonomski opravdano, naime da bi se visoravni i ravnice Rutenije »ujedinile« u jednu celinu sa madjarskom ravnicom. Nema, medjutim ni jednog dokaza da ovakvo rešenje želi bilo ko iz rusinske zajednice. Nema, takodje, ni dokaza da bi Madjari dopustili slobodan razvoj rusinske nacionalnosti, kao što je to bio slučaj u Čehoslovačkoj. Prisajedinjenje Rutenije Madjarskoj bi, pored toga, preseklo željezničke komunikacije Čehoslovačke sa Sovjetskim Savezom i Rumunijom. S druge strane, ako bi Poljska dobila Istočnu Galiciju, prisajedinjenje Subkarpatske Rutenije Madjarskoj bi Poljsku i Madjarsku učinilo susedima.

»Subkarpatska Rutenija bi mogla da bude inkorporirana u sastav Sovjetskog Saveza, kao deo Ukrajinske SSR (područje od 170.978 kvadratnih milja, 40,000.000 stanovnika), sa čjim narodom su Rusini srodni. Prisajedinjenjje Ukrajinskoj SSR bi moglo doci u obzir naročito ako Sovjetski Savez zadrži severnu Bukovinu i deo Poljske koji je okupirao 1939. godine.

Ovim rešenjem bi Sovjetski Savez preko Karpatskih planina prodro u srce centralne Evrope i značajno povećapo uticaj u čitavom podunavskom regionu. Sovjetski Savez se, izglkeda opredelio za vraćanje Subkarpatske Rutenije Čehoslovačkoj, što, medjutim, ne isključuje mogućnost drugačije politike u budućnosti, imajući u vidu privlačnost Rusina za ujedinjenje sa Ukrajincima.

»5. UJEDINJENJE SUBKARPATSKE RUTENIJE SA NEZAVISNOM

UKRAJINOM

»Postoji i mogućnost prisajedinjenja Subkarpatske Rutenije nezavisnoj Ukrajini, što bi pretpostavljalo očuvanje postojećih sovjetskih granica prema Madjarskoj i Rumuniji. Takva država bi imala oko 47,000.000 stanovnika. Mogućnost za ovakvo rešenje pretpostavlja odvajanje Ukrajine od Sovjetskog Saveza, što je u ovom trenutku malo izgledno.

»Stvaranje male Zapadno-ukrajinske države je takodje jedna od mogućnosti za rešenje problema Subkarpatske Rutenije. To bi pretpostavljalo ujedinjenje Subkarpatske Rutenije sa bivšim teritorijama Austro-Ugarske – sa Istočnom Galicijom i Severnom Bukovinom. U toj državi bi preovladavalo stanovništvo Unijatskog verskog opredeljenja, sa iskustvom zajedničkog života u bivšoj Dvojnoj Monarhiji. Medju njima postoje manje razlike nego izmedju Rutenije i Sovjetske Ukrajine. Ova država bi zahvatala oko 29.190 kvadratnih milja i imala stanovništvo od oko 6,000.000. Poljaci i Madjari bi jedini predstavljali nešto brojnije manjinske zajednice. Neizvesno je, medjdutim, da li bi ovakva država bila strateški, politički i ekonomski održiva.

»Krajnja mogunost bi bilo uspostavljanje Subkarpatske Rutenije kao nezavisne države. Ova država bi, medjutim, bila veoma slaba, politički, strateški i ekonomski zaista teško održiva. Ovakvo rešenje je bilo odbačeno 1919. godine zbog očigledne potvrde da nije ostvarljivo. Pored toga, od 1919. do danas nema podataka da bi Rusini Subkarpatske Rutenije zaista želeli nezavisnu državu ili je smatrali održivom«.

(sa oznakom izvora HNHoward;mhp. Box 65.)

http://rusnak.info/